Брзоплето протерана са многих простора шездесетих година, свилопреља се полако али сигурно враћа у домове Војводине и источне Србије. Пре рата у Србији и Македонији, производило се преко три милиона свилених чаура годишње. После неколико деценија прогонства, свилопреља се постепено враћа у сеоске домове. Да ли сте и сами размишљали о томе да гајите ову корисну гусеницу?



Свиларство је занимање које не тражи целог човека. Већи део посла могу обављати деца и старије особе. Узгој се може организовати у свакој кући где има вишка простора или се неки простор може за то адаптирати. Узгој свилопреље је везан за топли део године па не захтева додатну, иначе скупу, енергију. Свилопреља је чиста, не загађује простор где се гаји, те се врло брзо може преуредити за друге потребе. Ни инвентар потребан за узгој није ни скуп ни обиман. Све се може урадити помоћу "штапа и канапа" од онога чега ионако има на претек. Што се климатских услова тиче, они су у Србији скоро идеални. Пре рата по узгоју свиле надалеко су били познати Лапово, Свилајнац, Шабац, Пожаревац и многа места широм Војводине.


Пре неколико година у Банату су почели са првим озбиљнијим узгојем свилопреље тако да се данас већ може говорити о евентуалном повратку овог занимања на те просторе. Коопераната је све више па се ова "зараза" почиње да шири и са друге стране Дунава ка југу. Једина ограничавајућа "ситница" може бити бели дуд, дрво без којег нема ни свиларења. Нема га колико га је некад било али створене су у међувремену многе брзорастуће сорте, богате листом тако да и тај проблем може лако и релативно брзо да буде решен. Сада се формирају плантаже не са стаблима већ се саднице ниско режу што такође олакшава посао.


Генетичари су у међувремену створили нове расе свилопреље. Код нас су се некада гајиле расе свилопреља које су давале само једну нову генерацију у току године. Данас постоје селекционисане расе свилопреље које дају и по три генерације годишње, односно три бербе свиле. Мада су је синтетички материјали у једном тренутку били опасно потисли, показало се не само да је свила за неке потребе незаменљива него јој проричу све већу употребу.




Ако је пре педесетак година у Србији и Македонији остваривано преко три милиона килограма чаура свиле са примитивним расама свилопреље, данас би ти ефекти били троструко већи са новим расама. И док је онда доминирала жућкаста боја чауре, односно свиле, нове селекције дају као снег беле чауре, са бољим квалитетом нити и са побољшаним физичко-хемијским својествима. Све је дакле ту да се човек може определити и за такозвани интензивни масовни узгој, као јединим занимањем јер може обезбедити добре економске ефекте.


Данас у свету, највише у Јапану, постоји велики број раса свилопреље које дају завидне производне ефекте. Ме|у њима разликујемо три основна типа зависно од броја производних циклуса у једној календарској години. Тако имамо расе које дају једну, две или три генерације. Ове последње, кажу, могу понекад дати и пет генерација уколико су климатски услови оптимални.


У нашим условима су већ испситане јапанске полихибридне расе које дају белу свилу. Показало се да добро подносе нашу климу. Одлике ових свилопреља су да дају висок проценат излегања из јаја, да им период гусенице траје 22-25 дана (а не, као некада, 30-35 дана), дају 90 до 100 килограма чаура по једној унци јаја. Иначе, једна унца садржи око 60.000 јаја (25-30 грама). Код ове расе чауре (кокони) су тешке 1,70 грама, беле су боје, димензија 17-30 милиметара, чаура у просеку даје до 2000 метара свилене нити. Или, од седам килограма сирових чаура добије се килограм свилених влакана. Хибриди добро користе храну и отпорни су на болести.


Неко ће од читалаца и на овакву перспективу помислити, видевши и себе у њој. Зашто да не. Али пре свега, треба се прво научити на малим потезима. Кад савладате све тајне узгоја на мало, онда ће бити мањи ризик улагати у неку амбициознију производњу свиле.